U prvom poglavlju autor ispituje poreklo analize diskursa i navodi istorijske uslove koji su omogućili ovaj pristup. Tradicije koje su snažno uticale na razvoj analize diskursa su, prema mišljenju autora, strukturalizam, škola anala i Frankfurtska škola. Autor nas, takođe, upozorava na to da se knjiga ne bavi tekstualnom analizom, kao i da se diskurs neće koristiti kao sinonim za diskusiju ili razgovor. Šta je onda diskurs? Autor nudi sijaset određenja, ali kao najrelevantnije on smatra sledeće: „Diskurs je sistem za proizvodnju skupa iskaza i praksi koje, učvršćujći se kroz institucije, mogu da se prikažu kao više ili manje normalne“(str. 23).

Drugo poglavlje opisuje mesto analize diskursa u društvenim naukama. Reference za ovo lociranje su ontologija i epistemologija. Nojman napada tradicionalni načni stav po kome su svi pristupi koji nisu zasnovani na neposrednom čulnom opažanju inferiorni. Naprotiv, autor tvrdi da se nauka ne razvija linearno i kritikuje čuvstvovanje kao polazište nauke. Za dokazivanje nedovoljnosti ovakvog polazišta on inspiraciju pronalazi u fenomenologiji, paradigmi koja ontološko potiskuje u korist epistemiološkog. Tako za autora svet nije mogće iskusiti direktno, već su potrebni modeli, što znači da se čulni utisci osobi koja ih doživljava prikazuju pomoću modela. Opažanje sveta je determinisano modusima, čija upotreba predstavlja socijalno pitanje. Kako Nojman veli: „Percepcija nije neposredna - između stvarnosti i našeg poimanja stvarnosti nalazi se reprezentacija stvarnosti“ (str. 42). Reprezentacije i modeli su predstavljeni kao slični, oni su socijalno redukovanee činjenice. Stvari nam se, prema tome, ne prikazuju kao „stvari po sebi“, već kao reprezentacije, filtrirane nekim medijumom koji je između sveta i nas. U ovom poglavlju, dakle, uvodi se termin reprezentacija koji se docnije koristi kao „grupa zahteva stvarnosti od kojih se jedan diskurs sastoji“. Prema tome, teleološko određenje analize diskursa trebalo bi: „Da pokaže kako se reprezentacije konstituišu i kako dobijaju na svojoj rasprostranjenosti, kao i kakav spektar različitih reprezentacija u bilo koje vreme učestvuje u stvaranju diskursa“ (str. 43). Epistemološki posmatrano, Nojman određuje analizu diskursa kao post-pozitivističku metodu. Time Nojman prihvata Fukoov relaciono-jezički pogled, odnosno određivanje jezika kao staništa svih socijalnih relacija.

Treće poglavlje govori o konkretnom započinjanju analize diskursa. Autor izdvaja tri neophodna koraka za započinjanje analize: izbor i ograničavanje diskursa, identifikaciju reprezentacija diskursa i podelu diskursa na slojeve. Kao centralna pretpostavka za efikasno započinjanje analize navodi se „kulturna kompetentnost“, odnosno dobro poznavanje okolnosti i društvenog terena koji se ispituje.

Četvrto poglavlje bavi se materijalnošću diskursa. Ukoliko se analizom diskursa, pisanoj i govornoj reči, pokloni značajna pažnja, a time izgubi važnost materijalnosti, postoji opasnost da analiza diskursa neće biti dovoljno dobra. Naime, iako se soci- jalni odnosi posmatraju tamo gde su i situirani, u jeziku, i sam jezik prema Nojmanovom mišljenju ima materijalni izraz. Ovde se daje i dodatno objašnjenje analize diskursa: „Stvaranje metode koja može da analizira ono jezičko i ono materijalno kao celinu. Ovo se može uraditi tako što će se diskursi posmatrati i kao jezički i kao materijalni fenomeni [...] Cilj analize diskursa je da prouči kako postoji niz uslova za ono što je rečeno i što je urađeno; kako jedna data izjava aktivira ili ‘uključuje u igru’ seriju socijalnih praksi; i kako iskaz potvrđuje ili negira ove prakse“ (str. 99). Što se tiče gorepomenutih uslova radnji, Nojman ih, na tragu Fukoa, determiniše arhivom, odnosno skupom definisanih pravila namenjenih određenom društvu.

Peto poglavlje nudi polazišne tačke za analizu diskursa. Polazišta mogu biti: događaji ili serije vezanih događaja (procesa), predmet, subjekatska pozicija i institucija. Diskurzivna analiza događaja čini očiglednijim proces mobilisanja raznovrsnih dis- kursa, čiji su ciljevi određeno ishodovanje događaja. Nojman ovo potkrepljuje primerom „regionalno polje Jugoistočna Norveška“, koji jasno pokazuje borbu različitih diskursa (ekološkog, religioznog, privrednog itd.) oko nametanja rama stvarnosti radi sprečavanja vojnih manevara. Autor uvodi i pojam subjekatska pozicija kao mogću polazišnu tačku. Kako su uloge povezane sa institucijama, a za diskurs je rečeno da mu je imanentno svojstvo davanje značenja stvarnosti, subjekatska pozicija se, prema tome, povezuje sa diskursom i predstavlja opštiju ulogu.

Analizi diskursa može se pristupiti i sa polazišta koje je u instituciji. Institucija se može posmatrati kao obrazac radnji, a može i kao fizička infrastruktura. Postoje analize diskursa preduzeća, čija je namera otkrivanje načina na koji one stvaraju pozicije subjekata. Autor navodi primer transnacionalnog visoko - tehnološkog američkog preduzeća koji reflektuje prelaz sa industrijskog u postindustrijsko društvo, a time i smenu birokratske racionalnosti u dizajner - kapitalizam. Posledica toga je da jedan zbir subjekatskih pozicija nestaje dok druge subjekatske pozicije postaju dominantnije.

U šestom poglavlju razmatraju se efekti diskursa. Autor je odabrao Ministarstvo spoljnih poslova kao okvir za opservaciju ovog pitanja. Nojman polazi od stanovišta da je svakom diskursu inherentna inercija koja se sastoji „iz skupa pravila koja su u određenoj meri samoetablirajuća time što odbijaju one prakse koje ih mogu etablirati, i iz skupa efekata koji deluju na okolnosti koje se nalaze izvan aktuelnog diskursa“ (str. 155). Autor ovime skreće pažnju na to da inercija diskursu daje invarijabilnost, odnosno otpornost na novine. Na osnovu ličnog iskustva stečenog tokom rada u MIP Norveške, autor tezu o inertnosti diskursa potvrđuje primerom o teškoći izlaska iz onog ustaljenog u ministarstvu, odnosno primerom o praksi u kojoj govori ostaju onakvi kakvi su bili ranije i odbacuju uticaj stranih elemenata.

Poslednje poglavlje otkriva da je moć najjači impuls koji se nalazi ispod površine prethodnih poglavlja. Iza borbe za dominaciju određenog diskursa uvek stoji resurs moći. Od elementa moći zavisiće i recepcija pojedinih reprezentacija u diskursu. Ili kako kaže autor: „Moć uvek prožima ono socijalno“ (str. 190). Pored jednodimenzionalne, dvodimenzionalne i trodimenzionalne analize moći, posebno interesovanje autor pokazuje za četvorodimenzionalnu analizu. Njena upotrebnost naročito dolazi do izražaja u situacijama isprepletenosti diskursa. Držeći se analize moći i dimenzija moći ističu se kao naročito važna dva odnosa. Prvi odnos podrazumeva pitanje nadređenosti i podređenosti, a drugi odnos predstavlja borbu diskursa za važenje u određenoj tematskoj oblasti.

Knjiga „Značenje, materijalnost, moć: uvod u analizu diskursa“ predstavlja pravu poslasticu za čitaoce koji su spremni da podvrgnu sumnji tradicionalna stanovišta društvenih nauka. Epistemologijom i ontologijom, kao „rezonantnim parom“, autor analizu diskursa razdvaja od drugih pristupa u društvenim naukama i time pokazuje njenu kvalitativnu posebnost. Prometejsku ambiciju naročito iskazuje odbacivanjem sensus communis stanovišta o svetu kao datosti, kao i recepcijom perspektivizma. Isticanje nehomogenog pristupa jeziku i zahtevanje interdisciplinarnosti, sveobuhvatnosti i holizma predstavljaju vrlinu njegovog pristupa. Jedino ostaje nejasno da li je analiza diskursa teorija, metoda, metodologija ili čak „istraživački pristup“. To možemo odrediti kao najveću „napetost“ u ovom radu. Ovo samo produbljuje našu nedoumicu i otvara mogućnost epistemološkog anarhizma.

Nikola Lakić
Student Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Tekst preuzet iz časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana, br. 17, 2010.