Kejgen najpre
opisuje razvoj međunarodnog poretka, „stare“ i „nove“ izazove
bezbednosti, pre nego što pređe na detaljniju analizu „novih velikih
sila“, poput Rusije, Kine, Japana, Indije i Irana.
Nakon sloma
Sovjetskog Saveza, nastavlja Kejgen, postojala je nada da će doći
do liberalizacije komunističkih zemalja i da je demokratija jedino
moguće političko uređenje u budućnosti. Ovakav razvoj događaja
predstavljao bi preduslov za uspostavljanje „savršenog međunarodnog
sistema“ (str. 11), koji bi funkcionisao na temelju vladavine
prava, a gde bi države prihvatile podeljenu zajedničku odgovornost
za slobodu i pravdu.
Međutim,
nastavlja autor, liberalna demokratija nije uspela da „obuzda
ljudski nagon za ispoljavanjem agresivnosti i nasilja“ (str. 14).
Razvoj ekonomije, koji je trebalo da dovede do učvršćivanja liberalnih
demokratija, vodio je jačanju samopouzdanja pojedinih država,
odnosno, intenziviranju starih i nastajanju novih konflikata.
Zato Kejgen govori o „povratku nacionalizma velikih sila“ (str.
16). Umesto nastajanja novog svetskog poretka, dolazi do preklapanja,
tj. do sukobljavanja interesa ovih država. Tako smo se vratili
istorijskom razvoju događaja, odnosno, po rečima autora, „svet
je ponovo postao normalan“ (str. 1).
Dve bitne
karakteristike prvenstveno utiču na politiku država koje Kejgen
analizira u svojoj knjizi. To su ekonomski razvoj i nacionalizam.
Spoj nacionalizma i vojne moći, koja raste zahvaljujući ulaganjima
u vojni sektor, „najopasniji je element i kao takav trebalo bi
biti uklonjen“, stav je autora (str. 36). Sve države, naravno
sa izuzetkom SAD, pokušavaju svojom vojnom moći da povrate uticaj
u svetskoj politici i zbog toga rastu ulaganja u ovaj sektor.
Ova ulaganja postala su moguća zahvaljujući ekonomskom razvoju.
S druge strane, iako je u nekim državama započeta liberalizacija
društva (Rusija), ona ne predstavlja izazov za autokratske režime
sve dok postoji ekonomska sigurnost (Rusija, Kina, Iran). Svaki
dalji pokušaj liberalizacije društva dočekuje se sa nevericom
i nastoji se zaustaviti. Bilo kakva kritika pristigla spolja shvara
se kao mešanje u suverenitet države i vodi pogoršanju odnosa sa
zapadnim demokratijama. Kejgen ne kritikuje političke sisteme
Indije i Japana, verovatno zato što one nisu okarakterisane kao
autokratske mada je poznato da Indija nije tako idealna demokratija
kao što je nekad predstavljena.
Ostaje nejasno
to po kojim kriterijima su izabrane države koje su analizirane.
Nije jasno to da li su one izabrane zato što predstavljaju „velike
sile“, pretnju za svetski poredak ili potencijalne suparnike SAD.
Prijatno iznenađuje priznanje autora da je „američka hegemonija
postojala“ (str. 82) i da su SAD grešile u prošlosti. Autor opravdava
intervencionizam rečenicom da su SAD bile motivisane „uzvišenom
plemenitošću duha i samopercepcijom koju su posedovale kao prosvetiteljska
sila“. Ova pomoć ostaje važna uloga SAD (str. 83).
Ukoliko je
radikalni islam poslednjih godina i bio u fokusu bezbednosne politike
SAD, Kejgen smatra da njegova borba protiv globalizacije, a pre
svega protiv modernizacije, ne predstavlja toliko veliki problem
za međunarodni sistem (str. 78), zato što se modernizacija društva
ne može zaustaviti. Takav sled događaja on razume kao logičan
(str. 80). Ne postoje pojedinačne struje koje bi bile u stanju
da bitno utiču na razvoj globalnih događaja, a mogućnosti da se
one ujedine vrlo su male, smatra autor (str. 81). Jedini problem
predstavlja činjenica da borba protiv islamskog terorizma „uspostavlja
prividne saveze i saradnju sa drugim velikim silama sa kojima
je istinski savez zapravo nemoguć“ (str. 82), kao na primer saradnja
u okviru vansudskih ispitivanja terorista.
U svetu u
kome države imaju različitanja shvatanja o pravima i suverenitetu
Kejgen smatra da „ne postoji mogućnost da zajednički budu doneta
rešenja povodom velikog broja strateških pitanja o tome da li
treba intervenisati, nametnuti sankcije ili izolovati određene
države“ (str. 74). S obzirom na to da je postalo očigledno da
Ujedinjene nacije ne mogu rešiti ove probleme i da je nastanak
nekog novog saveza u kome bi velike sile zajednički dolazile do
rešenja trenutno nemoguće, Kejgen se zalaže za udruživanje demokratija
u jednu organizaciju koja bi na početku bila neformalna (str.
93). Ovaj savez, iako bi bio protivteža autokratskom državama,
ipak neće voditi krstaške ratove (str. 93). Glavna uloga ovakvog
saveza bila bi zalaganje za uspostavljanje demokratije u kriznim
delovima sveta.
Knjiga „Povratak
istorije i kraj snova“ prvenstveno je posvećena bezbednosnim izazovima
sa kojima se SAD danas suočavaju ili će se tek suočavati. U njoj
su svi ostali akteri međunarodne politike potisnuti u drugi plan.
Evropska unija se kao akter ne pominje, već se pominje samo savez
sa pojedinim zapadnoevropskim demokratijama. Iako se naslućuje
blaga samokritičnost, ne dovodi se u pitanje primat SAD u svetskoj
politici. Sjedinjene Američke Države preuzimaju odgovornost za
to da oblikuju buduću politiku. U mnogome cinično, Kejgen postavlja
pitanje da li postoji ko drugi dorastao ovom izazovu.
--
studentkinja
Instituta za političke nauke Univerziteta Minster u Nemačkoj.
Prikaz knjige Roberta Kejgana napisala je kao stažistkinja Centra
za civilno-vojne odnose u avgustu 2009. godine.
